21. avgust – Praznik Svetih Tumanskih Čudotvoraca, Svetog Zosima i Svetog Jakova

Posted on by rakasrs-admin

21. avgust – Praznik Svetog Zosima i Svetog Jakova

 

 

Danas 21. avgusta praznik je Tumanskih Čudotvoraca, Svetog Zosima i Svetog Jakova.

Molitvama Svetog Zosima i Svetog Jakova neka nam Gospod Bog podari zdravlje, sreću, uspeh i pobede u životu. Amin.

 

 

Sveti Zosim i Sveti Jakov

Sveti Zosim Tumanski

 

O ži­vo­tu i pod­vi­zi­ma Pre­po­dob­nog Zo­si­ma Si­na­i­ta ne­ma sa­ču­va­nih isto­rij­skih po­da­ta­ka, osim na­rod­nih pre­da­nja o nje­go­voj ne­du­žnoj smr­ti, ko­ja su za­be­le­že­na tek u XIX ve­ku.

 

Pripada grupi monaha isihasta, poznatih pod imenom Sinaiti, koji su u vreme kneza Lazara, naselili Srbiju.

 

Ako uzme­mo kao tač­nu pret­po­stav­ku da je Pre­po­dob­ni Zo­sim bio uče­nik Gri­go­ri­ja Gor­njač­kog, on­da iz to­ga mo­že­mo za­klju­či­ti da je u Sr­bi­ju ve­ro­vat­no do­šao sa svo­jim uči­te­ljem u Gor­njač­ku kli­su­ru, oda­kle je vre­me­nom, že­le­ći usa­mlje­ni­ji i skro­vi­ti­ji ži­vot, pre­šao u Po­du­na­vlje, na­sta­niv­ši se u ne­pri­stu­pač­nim tu­man­skim šu­ma­ma, ko­je do da­nas po­sto­je.

 

Za me­sto svo­ga ti­ho­va­nja oda­brao je pe­ći­nu is­po­sni­cu u ko­joj je ure­dio pro­stor za ži­vot i bo­go­slu­že­nje.  Pod­vi­za­va­ju­ći se rev­no­sno i is­traj­no, ni­je ostao ne­po­znat na­ro­du, ko­ji je sa lju­ba­vlju za­pam­tio ime i me­sto nje­go­vog pod­vi­ga.

Izvor: https://manastirtumane.org/sveti-zosim-tumanski

 

 

Predanje o smrti prepodobnog Zosima

 

U na­ro­du bra­ni­čev­skog kra­ja ve­ko­vi­ma ži­vi pre­da­nje da se Pre­po­dob­ni Zo­sim Si­na­it upo­ko­jio ka­da ga je ne­ho­ti­ce ra­nio Mi­loš Obi­lić, ko­ji je imao dvor u ne­po­sred­noj bli­zi­ni ma­na­sti­ra Tu­ma­n i ko­ji je u nje­go­voj oko­li­ni obič­no lo­vio. Svi pu­to­pi­sci ko­ji su se na­šli u Tu­ma­nu to­kom XIX ve­ka sa ma­nje i vi­še de­ta­lja opi­sa­li su spo­me­nu­to pre­da­nje.

 

Pr­vi ko­ji je osta­vio sve­do­če­nje o Pre­po­dob­nom Zo­si­mu Si­na­i­tu bio je Jo­a­kim Vu­jić, ko­ji je ma­na­stir Tu­man po­se­tio 1826. go­di­ne. U krat­kom opi­su ma­na­stir­ske cr­kve be­le­ži da je u njoj grob sve­ti­te­lja Zo­si­ma Si­na­i­ta, ko­ji je na tom me­stu kao pu­sti­njak ži­veo i umro. Ime ma­na­sti­ra Tu­ma­na ne do­vo­di u ve­zu sa ne­ho­tič­nim ra­nja­va­njem i smr­ću Zo­si­mo­vom, već sa kne­že­vim po­zi­vom Mi­lo­šu da pre­ki­ne zi­da­nje ma­na­sti­ra („tu ma­ni“) ra­di na­do­la­ze­će tur­ske voj­ske ka Ko­so­vu.

 

Naj­da­lje u opi­su ra­nja­va­nja i smr­ti is­po­sni­ka Zo­si­me oti­šao je To­dor Vla­jić, ko­ji ka­že da je jed­nom pri­li­kom ku­pa­ju­ći se u svo­joj ba­nji Mi­loš za­čuo šu­šta­nje iz obli­žnje šu­me. Po­mi­sliv­ši da se ra­di o ne­koj di­vljoj ži­vo­ti­nji, is­pa­lio je iz lu­ka stre­lu u prav­cu oda­kle se šum čuo. Ka­da je po­šao da vi­di šta je ustre­lio, za­ču­dio se ka­da je za­te­kao ne­ko­li­ko ka­pi kr­vi, po ko­joj je po­znao da je ne­što sa­mo ra­nio. Po­šav­ši po tra­gu, ne­ma­lo se za­ču­dio i oža­lo­stio ka­da je ugle­dao mr­tvog pu­sti­nja­ka Zo­si­ma, ko­ji se pod­vi­za­vao u pe­ći­ni Ka­me­ni­ci, če­tvrt sa­ta ho­da ka pla­ni­ni od ma­na­sti­ra Tu­ma­na. Svoj ži­vot pro­vo­dio je is­po­snič­ki i pu­sti­njač­ki, do­šav­ši na to me­sto iz Si­naj­sko­ga ma­na­sti­ra, zbog če­ga je me­đu na­ro­dom u Sr­bi­ji bio ču­ven i uva­ža­van. Da bi is­ka­zao svo­je po­ka­ja­nje, Mi­loš po­dig­ne grob­ni­cu Pre­po­dob­nom Zo­si­mu, nad ko­jom, pret­hod­no ras­kr­čiv­ši šu­mu, po­če da gra­di cr­kvu. Zi­da­ju­ći cr­kvu u na­me­ri da je pre­da na upo­tre­bu mo­na­si­ma, Mi­loš iz­ne­nad­no pri­mi pi­smo od kne­za La­za­ra u ko­me mu je po­ru­če­no: „Tu ma­ni za­du­žbi­nu, no oma do­đi u Kru­še­vac, da se što pre po­so­ve­tu­je­mo, oće­mo li na Ko­so­vo pro­tiv ne­pri­ja­te­lja ići či­ni­ti za­du­žbi­nu, bra­ne­ći car­stvo i ote­če­stvo od pro­pa­sti.“ Sle­du­ju­ći ver­no na­lo­gu kne­za La­za­ra, sti­gav­ši do kro­va, ne do­vr­ši svo­ju za­du­žbi­nu.

 

Uzev­ši u ob­zir da je To­dor Vla­jić dve go­di­ne bo­ra­vio kao uči­telj u Tu­ma­nu, ra­zu­mlji­vo je da je za to vre­me mo­gao sa­svim do­bro upo­zna­ti isto­ri­ju ma­na­sti­ra i pre­da­nje na­ro­da o nje­go­vom na­stan­ku.

 

Ob­i­šav­ši 1852. go­di­ne ma­na­stir Tu­man, dr Aćim Me­do­vić, u Gla­sni­ku Srp­skog slo­ve­snog dru­štva za­pi­sao je da je Mi­loš Obi­lić iz me­sta Re­ke (da­na­šnje se­lo Dvo­ri­šte) u bli­zi­ni Go­lup­ca vla­dao oko­li­nom i u bli­zi­ni svo­ga dvo­ra na Sne­go­tin­skom po­to­ku na­pra­vio se­bi ba­nju, te da je čud­nim slu­ča­jem smrt­no ra­nio is­po­sni­ka oca Zo­si­ma i da je u spo­men ne­vi­no po­stra­da­log mo­na­ha po­di­gao ma­na­stir Tu­man. Me­do­vić je vi­deo i za­ru­še­nu ke­li­ju u ko­joj je Zo­sim oba­vljao bo­go­slu­že­nje.
Na­šav­ši se 1867. go­di­ne u ma­na­sti­ru Tu­man, Jo­sif Ve­se­lić be­le­ži pre­ma na­rod­nom ka­zi­va­nju za­pa­ža­nje go­to­vo iden­tič­no Vla­ji­će­vom, s tim da ga ši­ri de­ta­ljem da je Mi­loš Obi­lić za­te­kao smrt­no ra­nje­nog pu­sti­nja­ka Zo­si­ma i po­neo ga da bi mu uka­zao po­moć. Ka­da su sti­gli do da­na­šnje ma­na­stir­ske cr­kve sta­rac pot­pu­no iz­ne­mo­gav­ši re­če Mi­lo­šu: „Tu ma­ni me“ i upo­ko­ji se. U na­stav­ku da­je po­no­vljen Vla­ji­ćev opis, s tim što na­vo­di da je ime ma­na­sti­ra na­sta­lo i od sve­ti­te­lje­vih i ka­sni­jih kne­že­vih re­či „Tu ma­ni“.

U svo­me ču­ve­nom ra­du Kne­že­vi­na Sr­bi­ja, Mi­lan Đ. Mi­li­će­vić se ukrat­ko do­ta­kao opi­sa „Mi­lo­še­ve ba­nje“ kon­sta­tu­ju­ći da je Mi­loš tu ne­ho­ti­ce ustre­lio pu­sti­nja­ka Zo­si­ma i da bi se po­ka­jao po­di­gao je ma­na­stir Tu­man.

 

Isto­ri­jat ma­na­sti­ra u Bra­ni­če­vu, u Gla­sni­ku iz 1867. go­di­ne, pre­pri­ča­va ukrat­ko, bez na­vo­da iz­vo­ra, Vla­ji­će­vo iz­la­ga­nje o to­me da je Mi­loš lo­ve­ći ne­ho­ti­ce ra­nio pu­sti­nja­ka Zo­si­ma Si­naj­ca, pa je ra­di bla­go­slo­va na tom me­stu sa­zi­dao cr­kvu, ko­ju tek što je do­vr­šio do­bi kne­žev po­ziv za boj. Od re­či po­zi­va „Tu ma­ni“, osta­lo je ime ma­na­sti­ru.

 

Ar­hi­man­drit Ila­ri­on Ru­va­rac u opi­su ku­čaj­skih ma­na­sti­ra u Sta­ri­na­ru iz 1889. go­di­ne na­vo­di Pre­po­dob­nog Zo­si­ma me­đu osta­lim Si­na­i­ti­ma, uz po­na­vlja­nje pret­hod­nih iz­vo­ra o nje­mu (Gla­snik iz 1852. i 1867. go­di­ne i Mi­li­će­vi­ćev rad).

 

Fe­liks Ka­nic se pri­li­kom po­se­te ma­na­sti­ru Tu­ma­nu do­ta­kao već spo­me­nu­tih po­da­ta­ka o Pre­po­dob­nom Zo­si­mu, be­le­že­ći da je u vre­me ko­sov­ske bit­ke sta­rac ži­veo u skro­vi­toj će­li­ji i da je po­bo­žnog is­po­sni­ka za­lu­ta­lom stre­lom ra­nio Mi­loš Obi­lić. Na me­stu gde je sta­rac pao Mi­loš sa­gra­di bo­go­mo­lju, za vre­me grad­nje čuv­ši nat­pri­rod­ni glas „Tu ma­ni“. I za­i­sta po­tom do­bi­ja po­ziv od kne­za da se la­ti oruž­ja i kre­ne u boj. Ove po­dat­ke Ka­ni­cu je sa­op­štio na­me­snik ma­na­sti­ra Tu­ma­na Sa­va Mi­ha­i­lo­vić.

 

U za­pi­sa­nim na­rod­nim pre­da­nji­ma o Pre­po­dob­nom Zo­si­mu mo­že se ne­dvo­smi­sle­no za­klju­či­ti da je sve­ti­te­lje­vo ime ži­vo i po­zi­tiv­no za­pam­će­no u na­ro­du, te da je spo­men o nje­go­voj ne­sreć­noj smr­ti čvr­sto uko­re­njen i pre­no­šen s ko­le­na na ko­le­no, sa ma­nje ili vi­še de­ta­lja, što uglav­nom za­vi­si od ulo­že­nog vre­me­na i zna­ti­že­lje ono­ga ko­ji je za­pi­si­vao, ma­da i od upu­će­no­sti sa­go­vor­ni­ka na ko­je se na­i­la­zi­lo.

 

Vekovima je grob, kasnije mošti prepodobnog Zosima, u velikom poštovanju naroda. O tome su i zapisana svedočanstva.

 

Sveti Jakov

 

Prepodobni Jakov (u svetu Radoje Arsović) rođen je 1894. Godine u selu Kušići nadomak Ivanjice. Posle osnovnog obrazovanja, željan nauke i saznanja otisnuo se iz domovine u francusku, gde je uspešno završio studije i stekao dva doktorata. Jedan iz oblasti filosofije na Sorboni u Parizu, a drugi iz oblasti prava u Mompeljeo. Radio je kao službenik u diplomatiji kraljevine Jugoslavije u Francuskoj. Izvor: https://manastirtumane.org/sveti-jakov

 

Odmarajući 30-ih godina XX veka u Vrnjačkoj Banji, našao se prilikom održavanja sabora bogomoljačkih bratstava Srbije. Zadivio se propovedima Sv. Vladike Nikolaja i sveštenstva, a posebno besedom jednog prostog Srpskog seljaka. Dotakavši ga tom prilikom blagodat Božija, napustio je službu i svetovni život i došao je kod Sv, vladike Nikolaja sa molbom da bude iskušenik. Nakon dugog ispitivanja Vladika ga je primio.

 

Kao iskušenik prošao je sva monaška poslušanja. Kao jednom doktoru nauka nije mu padalo teško da riba toalete, čisti krompir i sl. Strogo se podvizavao, slabo se i oskudno hranio,  neretko otpacima od trpeze. Imao je samo dva para iznošenih mantija. Nikada nije lezao u postelju, već se molitveno odmarao. Odlikovao se neobičnim darom ćutljivosti.

 

Pre drugog svetskog rata, bio je urednik Hrišćanskog misionara, a pred sam rat i u toku njega, bio je vatreni propovednik vere, ukrašen ravnoapostolnom revnošću. Stekavši mnoge duhovne darove, bio je i prozorljiv. Predvideo je oba bombardovanja Beograda, bombardovanje manastira Žiče i dr.

 

U toku rata živeo je u manastiru Ljubostinji, gde je upamćen kao veliki podvižnik. Mučen od komunista, ispovednički se upokojio, nakon žćestokog batinanja u selu Rabrovu, u februaru 1946. godine. Po sopstvenom zaveštanju sahranjen je u manastiru Tumanu. Mošti su mu otkrivene 21. oktobra 2014. godine.

 

 

 

 

 

Post Views:203