21. август – Празник Светог Зосима и Светог Јакова
Данас 21. августа празник је Туманских Чудотвораца, Светог Зосима и Светог Јакова.
Молитвама Светог Зосима и Светог Јакова нека нам Господ Бог подари здравље, срећу, успех и победе у животу. Амин.
Свети Зосим и Свети Јаков
Свети Зосим Тумански
О животу и подвизима Преподобног Зосима Синаита нема сачуваних историјских података, осим народних предања о његовој недужној смрти, која су забележена тек у XIX веку.
Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију.
Ако узмемо као тачну претпоставку да је Преподобни Зосим био ученик Григорија Горњачког, онда из тога можемо закључити да је у Србију вероватно дошао са својим учитељем у Горњачку клисуру, одакле је временом, желећи усамљенији и скровитији живот, прешао у Подунавље, настанивши се у неприступачним туманским шумама, које до данас постоје.
За место свога тиховања одабрао је пећину испосницу у којој је уредио простор за живот и богослужење. Подвизавајући се ревносно и истрајно, није остао непознат народу, који је са љубављу запамтио име и место његовог подвига.
Предање о смрти преподобног Зосима
У народу браничевског краја вековима живи предање да се Преподобни Зосим Синаит упокојио када га је нехотице ранио Милош Обилић, који је имао двор у непосредној близини манастира Туман и који је у његовој околини обично ловио. Сви путописци који су се нашли у Туману током XIX века са мање и више детаља описали су споменуто предање.
Први који је оставио сведочење о Преподобном Зосиму Синаиту био је Јоаким Вујић, који је манастир Туман посетио 1826. године. У кратком опису манастирске цркве бележи да је у њој гроб светитеља Зосима Синаита, који је на том месту као пустињак живео и умро. Име манастира Тумана не доводи у везу са нехотичним рањавањем и смрћу Зосимовом, већ са кнежевим позивом Милошу да прекине зидање манастира („ту мани“) ради надолазеће турске војске ка Косову.
Најдаље у опису рањавања и смрти испосника Зосиме отишао је Тодор Влајић, који каже да је једном приликом купајући се у својој бањи Милош зачуо шуштање из оближње шуме. Помисливши да се ради о некој дивљој животињи, испалио је из лука стрелу у правцу одакле се шум чуо. Када је пошао да види шта је устрелио, зачудио се када је затекао неколико капи крви, по којој је познао да је нешто само ранио. Пошавши по трагу, немало се зачудио и ожалостио када је угледао мртвог пустињака Зосима, који се подвизавао у пећини Каменици, четврт сата хода ка планини од манастира Тумана. Свој живот проводио је испоснички и пустињачки, дошавши на то место из Синајскога манастира, због чега је међу народом у Србији био чувен и уважаван. Да би исказао своје покајање, Милош подигне гробницу Преподобном Зосиму, над којом, претходно раскрчивши шуму, поче да гради цркву. Зидајући цркву у намери да је преда на употребу монасима, Милош изненадно прими писмо од кнеза Лазара у коме му је поручено: „Ту мани задужбину, но ома дођи у Крушевац, да се што пре посоветујемо, оћемо ли на Косово против непријатеља ићи чинити задужбину, бранећи царство и отечество од пропасти.“ Следујући верно налогу кнеза Лазара, стигавши до крова, не доврши своју задужбину.
Узевши у обзир да је Тодор Влајић две године боравио као учитељ у Туману, разумљиво је да је за то време могао сасвим добро упознати историју манастира и предање народа о његовом настанку.
У своме чувеном раду Кнежевина Србија, Милан Ђ. Милићевић се укратко дотакао описа „Милошеве бање“ констатујући да је Милош ту нехотице устрелио пустињака Зосима и да би се покајао подигао је манастир Туман.
Историјат манастира у Браничеву, у Гласнику из 1867. године, препричава укратко, без навода извора, Влајићево излагање о томе да је Милош ловећи нехотице ранио пустињака Зосима Синајца, па је ради благослова на том месту сазидао цркву, коју тек што је довршио доби кнежев позив за бој. Од речи позива „Ту мани“, остало је име манастиру.
Архимандрит Иларион Руварац у опису кучајских манастира у Старинару из 1889. године наводи Преподобног Зосима међу осталим Синаитима, уз понављање претходних извора о њему (Гласник из 1852. и 1867. године и Милићевићев рад).
Феликс Каниц се приликом посете манастиру Туману дотакао већ споменутих података о Преподобном Зосиму, бележећи да је у време косовске битке старац живео у скровитој ћелији и да је побожног испосника залуталом стрелом ранио Милош Обилић. На месту где је старац пао Милош сагради богомољу, за време градње чувши натприродни глас „Ту мани“. И заиста потом добија позив од кнеза да се лати оружја и крене у бој. Ове податке Каницу је саопштио намесник манастира Тумана Сава Михаиловић.
У записаним народним предањима о Преподобном Зосиму може се недвосмислено закључити да је светитељево име живо и позитивно запамћено у народу, те да је спомен о његовој несрећној смрти чврсто укорењен и преношен с колена на колено, са мање или више детаља, што углавном зависи од уложеног времена и знатижеље онога који је записивао, мада и од упућености саговорника на које се наилазило.
Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства.
Свети Јаков
Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. Године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората. Један из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији краљевине Југославије у Француској. Извор: https://manastirtumane.org/sveti-jakov
Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Св. Владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог Српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божија, напустио је службу и световни живот и дошао је код Св, владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио.
Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Као једном доктору наука није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није лезао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости.
Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега, био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је оба бомбардовања Београда, бомбардовање манастира Жиче и др.
У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жћестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године.
